“Što bi značilo ljudima da napišete moje ime? Ništa! Pišite slobodno ime naše sudbine koje se zove Njemačka. Svi ćemo se pronaći”, sjetno je govorio mladić u tridesetima, prevrćući pomalo nervozno cigaretu među prstima kad sam ga na kraju razgovora u Širokom upitala njegovo ime nakon što mi je pričao o životu u Njemačkoj.
Istina! Imena nam možda ne znače toliko, koliko ljudske sudbine koje, ma koliko bile različite na jedan način sliče jedna drugoj. Pogotovo sudbine zvane Njemačka!
Mnogi će reći da je baš Široki Brijeg srce Hercegovine.
Ljudi iz tog kraja su se na neki način uvijek izdvajali od drugih. Kažu u boljem smislu, jer gdje god se susreli po bijelom svijetu, ljudi iz tog dijela Hercegovine će pružiti ruku jedan drugome i pomoći koliko god to mogućnosti dopuštale.
“Ne bi mogli ni ovd’e tako brzo stati na svoje noge, da nije bilo naši’ ljudi iz Širokog”, priča mi mladi Širokobriježanin dok mu pogled luta negdje daleko.
“Ćaća je osta bez posla doli. Ima’ nešto sitno k’o branitelj skrb misečno. To ni za kruv nije dosta. Mater ionako nije radila. Imali smo didove zemlje dosta i ćaća se malo zadužio da pokrenemo pos’a sa smiljem.
Svašta se pričalo, a najviše da je isplativo. Pripremili zemlju, doveli ljude s traktorom. Zasadili i brinuli se k’o i radili k’o i drugi pos’a. Mlađi brat je isto završio školu i pomag’a meni i ćaći. Kad je došlo vri’me otkupa sve se okrenulo. Više niko nije govorio o cijeni kakva je spominjana prij’a sadnje.
Smučilo nam se i odlučili smo sve napustit’. Ćaća je prvi otiša’ i gori ga je dočeka’ jedan iz našeg mista. Moga’ je bit s njim u stanu dok nije naša sebi stan. Onda je povuka’ gori prvo mene, pa i brata. Idem ja u Široki vazda liti za Gospojinu, jer je kod nas tad fešta i slavi se. U božićno vri’me se isto ide.
Onda kad se sretnem sa svojim kolegama, vidim da nas je dosta vani. Priča se da se iseljava više već prija. Ima doli ljudi koji imaju i žive bolje od pravi Švaba. Ne bi priča’ o tom. Bog sve vidi i On je jedini pravedan da sudi. Ovde je drug’čiji svi’t. Brzo se živi. Nekad ne znam kad svane a kad s’noća.
Dan proleti. Proleti i godina. Navikne se čovjek na sve. Ne misliš puno, jer kad misliš zaboli te glava. A, opet ne može čovjek reć da se ne nada da će dole bit bolje za narod. Kad ne možeš nešto učinit, barem možeš mislit’ i želit’. Da se stvore normalni uvjeti, dosta nas bi se vratilo. Ovako se nemaš na šta vratit.
Ovih desetak dana za Božić je dosta.
Onda se vraćamo i opet posa’ i tako iz dana u dan. Nekom je bolje, nekom gore, ali nikom od nas nije svejedno što smo otišli sa svojih ognjišta. Navikne se čovjek na sve.
Šuti se o tome. Stari ljudi bi u nas znali reć’ da ne valja sve kazat – treba nešto zadržati za sebe”, završio je svoju priču mladić koji pod komadom neba u njemačkom gradu Heilbronnu traži svoj “bolji život”.
