Neka mi ne zamjere gradski ljudi, ali samo čovik sa sela zna život tako složiti da ti dođe da ostaneš i doznaš zbog čega jutro ondje jače miriše na vedrinu, što kažu susjedi, zbog čega su sretni i zašto zvono luncija u neku uru.
I grad ima svoje štorije, naravno, ali one sa sela…, e njima nema ravnih. Jer.., tamo još uvik čovik mari za čovika, i kad se posvađa pa se zakune da neće više riči progovorit, opet progovori prije nego što novo jutro zamiriše na onu istu, staru vedrinu.
Svađe na sto muka
Može se svit srušit, mogu se svađat na sto muka, ali kad se nešto događa onom drugom, bila to srića il’ nesrića, proživljavaju to ka da se događa njima samima.
I tako je bilo prije koji dan, u rano jutro. Mater se digla u neku ranu uru, spremala se za grad, a bila je nekako baš od volje, nit’ je kukala da je što boli, nit’ ju je išta bolilo.
Kadli, oko devet sati, nazove je susjeda Ana i pita: – Jesi čula da je umrla Marja (zapravo Marija)?
-Eno na, nisam. Kad je umrla?, pita mater i sida na kauč vidno potresena.
– Jutros biće. Čula sam zvono kako luncija. Zvala sam Nadu pa mi ona reče, kaže Ana.
– A nisam ništa čula da luncija. Kako to nisam čula?, zbunjena je mater.
Čula zvono da luncija
Ana je čula da luncija, ali bilo je kratko pa nije mogla pripoznati luncijanje. Jer ne luncija uvik isto.
Za one koji nisu upućeni, kad seljani u zadarskom zaleđu kažu „zvono luncija“, misle na zvonjavu crkvenog zvona koje ima važnu ulogu u životu sela. Luncija za molitvu ili označavanje vremena, luncija kad se nešto važno dogodi, primjerice, kad se netko rodi ili kad netko umre. Luncijanje seljanima daje na znanje kako se nešto događa, drugačije i bitnije nego inače, i zato je „zvono luncija“ još uvijek dio svakodnevnice i običaja koji povezuju ljude na selu.
– Od čega li je umrla jadna Marja…, pita mater samu sebe kad je završila razgovor sa Anom.
– A koliko je imala godina?, pitam.
Marja nam je bliži rod. Mater mi još jednom pojasni kakav, pa kaže: – Imala je 87 godina.
– A umrla od starosti, rečem.
– Ma je, al’ nije izlazila na ovo sunce, baš je pazila na sebe, i dalje je u nevjerici mater.
Nevjerica
Snuždila se mater, rastužila, pa rastužila i mene. Pa kaže:
– A ništa sad, vozi me u grad, pa ćemo kasnije otić’ dat sućut Anti. Ne znan kad će joj dica doć i di su… – govori više sama sa sobom nego sa mnom.
I tako prođe dan. Obavismo sve što smo imali u gradu i vratismo se na selo. Upitam je:
– Kad ćemo ić’ dat sućut?
A ona, mirno, kao da ništa nije bilo:
– A čekaj još, nije sigurno da je Marja umrla…
– Kako nije sigurno?!, gledam je, ne virujen što čujen.
– Ma zvala sam Dragcu, Iku, i Ancu i nijedna ništa nije čula, kaže mater.
Počelo raspitivanje
Dragica, Ika i Anica žive svaka na svom dijelu sela, pa kako ni jedna nije čula da je itko umra, počele se raspitivat. Obavile pokoji poziv, bit će obavili pozive i oni koje su one nazvale, propitale se na sve strane, i onda opet zvale mater.
– Nema nikakvih visti o Marjinoj smrti, kažu joj.
Nitko ništa ne zna, nitko ništa nije čuja. Ni crkveno zvono nije zvonilo dugo, da je umrla dugo bi luncijalo.
– I što sad?, pitam.
– Zvat ću ja Marju pa ću vidit jel umrla, kaže mater mirno kao da će Marju pitati što kuva za ručak.
– Dobro, ali nemoj joj reći zašto je zoveš, kažem za svaki slučaj.
– Ma nu i tebe. Pa što ću je pitat jel umrla, kako će pričat smenom ako je umrla, kaže mater ozbiljno.
Brza na jeziku
Pa kad razmisli čovik i je tako.
– Pa je, je, ne može… al da ne bi rekla zašto zoveš… – kažem, poznavajući svoju mater, koja je, kako ono naš narod kaže, brza na jeziku. Što joj je na umu, to joj je i na drumu. Kod nje je sve transparentno. Nema tu okolišanja, uvoda, najava, samo ravno u glavu.
– Mala… aj, zbogom. Piš tamo nešto svoje i muč, dobacuje mi na kraju, uze telefon i ode negdi da je ja ne bi čula što govori.
Vratila se mater nakon nekih desetak minuta.
– I je li umrla?, pitam je.
– Ma nije, odgovori ozbiljno. – Rodila joj je unuka.
– Pa ko je onda Ani reka da je umrla?
Rodila unuka
– A ko će ga znat… Zvono je luncijalo jer joj je unuka rodila, kaže mater mirno, kao da je najnormalnija stvar na svitu reći da je netko umra, a nije.
I odmah krene zvat. Najprije Anu, pa sve one žene koje je pitala, da im javi kako nije Marja umrla već joj se rodila praunuka. A one će valjda onda javit onima koje su one zvale… i tako ti vijest ide nazad, istim putem kojim je došla, samo ovaj put s puno više smija nego tuge.
Nadam se samo da Marja neće doznat kako je to jutro „bila mrtva“!
Fenix-magazin/Marijana Dokoza
