Šareni su, nježni i očito iznimno osjetljivi. Čim leptir uleti u kadar, obično čujemo: „Nipošto ga ne diraj! Inače će uginuti!“ No, što je zapravo istina u tom mitu?
Glavni razlog zašto leptire ne bi trebalo dirati su njihova filigranska krila. Baš kao i kod drugih kukaca, ona se sastoje od dvostrukog sloja kože koji je debeo svega nekoliko tisućinki milimetra.
Krila leptira su ekstremno tanka
Ipak, leptiri imaju jednu posebnost: njihova su krila razmjerno veća nego kod mnogih drugih kukaca. Osim toga, prekrivena su tisućama malih, obojenih ljuskica od hitina.
Ljuskice daju boju, ali i uzgon
Ove ljuskice poslagane su jedna preko druge poput crijepa na krovu. One leptirima daju njihovu karakterističnu obojenost. Svaka pojedina ljuskica ima fine žljebove i ispunjena je zrakom.
To ne osigurava samo prelijevajuće boje, već ljuskice imaju i važnu ulogu pri letenju: one leptiru daju uzgon.
Što se zapravo dogodi pri dodiru?
Svaka je ljuskica sićušnim “klinom” pričvršćena za kožu krila. Pri dodiru se one vrlo brzo odvajaju ili lome. Upravo je to onaj „prah“ koji ostaje na prstima kada dotaknete krilo leptira.
Te ljuskice ne rastu ponovno. Ono što se jednom odlomi, nepovratno je izgubljeno. Istina je da leptiri i u prirodi stalno gube poneku ljuskicu, no ako ih nedostaje previše, pati uzgon. Letenje tada postaje sve teže – ili čak nemoguće.
Zašto je ljudska ruka problem?
Ljudska ruka može biti posebno opasna. Samo zbog velike kontaktne površine, odjednom se može odlomiti ogroman broj ljuskica. Uz to, životinje pri dodiru brzo zapadnu u paniku i divlje mašu krilima, pri čemu krila još češće udaraju o ruku.
Važno je ipak naglasiti: leptiri ne uginu istog trenutka samo zato što ste ih dotaknuli, ali im značajno otežavate preživljavanje u prirodi.
Fenix-magazin/IK
