Nakon odlične školske sezone, počelo je ljeto, moje najuzbudljivije ljeto.. naravno nadam se da ne očekujete da cura u srednjoj školi piše o svojoj obitelji, braći…. Već o onim aktualnim stvarima o kojim cure vole pisati.
Svaki moj sunčani dan bio je proveden na plaži s mojom najboljom prijateljicom. I kao i sve ostale vršjakinje, imale smo običaj promatrati zgodne dečkiće, I tamo mi se jako dopao jedan od njih. Počeli smo se družiti i trebali smo „biti skupa“, al onda je učinio nesto strašno. Dok je bio na plaži, svim svojim frendovima je rekao da nikad ne bih bio sa mnom jer zna da ga volim, a on samo obožava flertati sa curama! Nisam mogla vjerovati, do tad je bio najromantičniji dečko ikad. I da, voljela sam ga jako. Ali otkad je to rekao, ja sam ga pokušavala ignorirati, ma da me to jako boljelo…
I tako smo se Marija (najbolja prijateljica) i ja kupale na drugoj plaži, izbjegavajući ga. I jednog dana dok smo se izležavale na plaži, do nas je doletjela lopta, a za njom je dotrčao On.
Zvao se Marcus i došao je iz Nizuzemske ovamo na praznike, kao i svake godine do sada.
Skoro svake večeri smo izlazili van i jako sam ga dobro upoznala. Bio je pravi romantičar, imali smo iste interese, voljeli sličnu glazbu. I jedne večeri odveo me na plažu. Sjeli smo na jednu zaklonjeniju klupu ispod bora. Svidjela mi se ta atmosfera klupice i punog mjeseca koji se protegao nad modrim morem. Razgovarali smo o nekim bezveznim stvarima, i onda dosli do teme – Ljubav! Gledao me u oči i upitao kako je moguće da sam solo? Tražim li dečka? Zacrvenila sam se. Dijelio mi je komplimente kao nitko do sada, a to je godilo mojim ušima.
Odgovovrila sam mu kako je i bilo – ne tražim dečka, čekam da on pronađe mene. Dosadila mi je pomalo potraga. Vidjela sam blago razočaranje u njegovim očima, ali nije ništa rekao.
Okrenuli smo drugu temu, a ono razočaranje u njegovim očima je nestalo.
Svidio mi se. Jako. Totalno sam zaboravila na onog dečka s početka ljeta – kao da se nije ni dogodio. Valjda sam ga zaboravila?
Dodala sam Marcusa na FB i počeli smo se dopisivati. Jedne večeri mi je rekao da me mora pod hitno vidjeti.
Nije mi bilo jasno zašto, ali pristala sam. Našli smo se ispod naše palme. Došla sam do njega. Slušao je muziku i gledao u more koje je ovladalo horizontom. Rekao mi je samo: “Ja se sutra vraćam u Nizuzemskuu.” Rekao je to nelagodno, a ja sam mu prišla i zagrlila ga.
“Sve je ok”, rekla sam.”‘Čut cemo se preko fejsa, zar ne?” Odvratio je samo kimanjem glave i onim prekrasnim osmjehom. Onim koji ti oraspoloži dan, koji ti ne da mira noćima.
Pružio mi je jednu slušalicu, uzela sam je stavila u uho i samo poslušala. Svirala je Time of my life, naša omiljena pjesma iz mog omiljenog filma Prljavi ples .
Riječi nisu bile potrebne. Samo pjesma i njegov zagrljaj.
Drugi dan je otišao u Nizuzemsku, ali i dalje se čujemo. Pričamo uvijek preko fejsa i ne znam kako me on jedini uspijeva nasmijati kada sam usamljena i tužna.
Sad već čekam ljeto 2014. jer tad je naš siguran susret, ako ne uspije doć za Novu godinu.
Helena Talan
